Najnoviji broj Informatora

Pogled u izdanje

Koliko košta zdravlje u Srbiji

Potrošnja novca na zdravstvo jedna je od najvažnijih svetskih tema, koja brine i bogate i siromašne zemlje. Različiti modeli finansiranja, preraspodela novca i načini plaćanja zdravstvenih usluga razlikuju se od države do države, a kako stvari stoje, svaki od modela ima svojih nedostataka. Moglo bi se reći da nema dobrog zdravstvenog sistema, već lošeg i onog manje lošeg. Upravo se o ovoj problematici diskutovalo na nedavno održanom, 26. po redu Kopaonik biznis forumu gde je panel posvećen zdravstvu nosio naziv „Zdravstvo-da li je najefikasniji sistem i najekonomičniji". Govorilo se o mogućnosti plaćanja zdravstvenih usluga prema ishodu lečenja, a rečeno je da je neophodno da se vodi računa o načinu trošenja sredstava za zdravstvo. Na pomenutom panelu je istaknuto da prosečan građanin Srbije u toku godine za privatno lečenje plati oko 300 evra, a da u zavisnosti od toga da li privatno osiguranje ugovori kompanija za zaposlene ili se radi o individualnom osiguranju, troši se od 1 000 do 10 000 evra godišnje. 
Koliko je ovo značajna tema govori i nedavno objavljen izveštaj Svetske zdravstvene organizacije (SZO) o svetskim trendovima u potrošnji novca za zdravstvo (Xu K, Soucat A &Kutzin J et al.; Public Spending on Health: A Closer Look at Global Trends; WHO; 2018). U ovom izveštaju se navodi da potrošnja za zdravstvo raste brže nego ostatak svetske ekonomije. Ovaj trend je posebno primetan u nerazvijenim i zemljama u razvoju gde potrošnja raste u proseku 6% godišnje u poređenju sa razvijenim zemljama gde je porast 4% godišnje. Takođe se navodi da vlade pokrivaju oko 51% zdravstvenih troškova države, dok se više od 35% zdravstvenih troškova finansira takozvanim „novcem iz džepa pacijenata", odnosno dodatnim plaćanjem koje snose sami pacijenti. SZO navodi da je zbog ovakvog modela plaćanja 100 miliona ljudi svake godine gurnuto na ivicu ekstremnog siromaštva. Istaknuto je da povećanje udela koji plaćaju vlade za zdravstvene troškove je ključno ukoliko se želi postići cilj univerzalne pokrivenost i dostupnost zdravstvenih usluga. Takođe, zanimljivo je napomenuti da podaci u pomenutom izveštaju ukazuju da je u nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju polovina troškova za zdravstvo usmerena na primarnu zdravstvenu zaštitu, ali manje od 40% svih troškova u primarnoj zdravstvenoj zaštiti dolazi od strane vlada. Sve zemlje članice SZO (među kojima je i Srbija), oktobra prošle godine, obavezale su se Deklaracijom iz Astane da će ojačati svoje sisteme primarne zdravstvene zaštite. Ako ne zdrav razum, a ono i svi podaci ukazuju da dobar zdravstveni sistem nije moguć bez dobro organizovane i adekvatno finansirane primarne zdravstvene zaštite, u koju spadaju i apoteke. Mislim da je važno da se čuje glas primarne zdravstvene zaštite kad god je moguće, na skupovima, biznis forumima, u medijima, a iz ugla farmacije glas farmaceuta primarne zdravstvene zaštite mora biti jači i prodorniji jer bez jake apotekarske prakse nema dobre zdravstvene zaštite.

Glavna i odgovorna urednica
Estela Gaković Ranisavljević